Zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to:
- za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz
- za vreme provedeno na službenom putu u zemlji
- za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu
- smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu, ako poslodavac nije zaposlenom obezbedio smeštaj i ishranu bez naknade
- za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način
- za regres za korišćenje godišnjeg odmora
Kako se kod svih zaposlenih, bez izuzetka i bez obzira na radno mesto uvek javljaju troškovi na ime dolaska i odlaska sa rada, ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u ovom tekstu ćemo se detaljnije baviti tim pitanjima.
Koji je zagarantovani iznos naknade troškova prevoza zaposlenog?
Zakonom o radu određena je minimalna naknada troškova prevoza, koja zaposlenom mora biti isplaćena ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. To je visina cene prevozne karte u javnom saobraćaju.
Poslodavac može obezbediti troškove prevoza tako što će zaposlenima omogućiti korišćenje službenog vozila, vaučere za gorivo kada postoji mogućnost i volja zaposlenog da koristi privatno vozilo, ili mesečnu pretplatnu kartu za javni prevoz.
Naknada troškova prevoza se zaposlenom isplaćuje u visini cene pojedinačne prevozne karte u javnom saobraćaju za svaki dan dolaska i odlaska sa rada, a najviše do iznosa cene mesečne pretplatne karte.
Ukoliko zaposleni na posao dolazi javnim prevozom, najekonomičnija opcija za poslodavca jeste da sam obezbedi mesečnu pretplatnu kartu, budući da u tom slučaju ima trošak za tzv. “radničke” mesečne pretplatne karte, dok ukoliko naknadu troškova prevoza vrši u novcu tada zaposlenom isplaćuje u iznosu tzv. “građanskih” mesečnih pretplatnih karti što predstavlja veći iznos.
Da li zaposleni može ostvariti naknadu troškova prevoza u većem iznosu od iznosa garantovanog Zakonom o radu?
Odgovor je da. Ukoliko kolektivni ugovor, opšti akt poslodavca ili ugovor o radu predviđa povoljnija prava za zaposlenog, tada će se primenjivati te odredbe.
U praksi se često dešava da poslodavac od zaposlenog traži izjavu kojom se odriče primene odredaba iz kolektivnog ugovora. Takve izjave su apsolutno ništave i nemaju pravno dejstvo, pa ukoliko su se zaposleni i saglasili sa time, svakako bi u sudskom postupku mogli da potražuju ono što je za njih povoljnije.
Da li zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza i za dane kada nije dolazio na rad?
Zaposlenom naknada troškova prevoza pripada samo za one dane kada je dolazio na rad, pa ukoliko se naknada troškova prevoza vrši po završetku meseca u novcu, tada bi poslodavac imao pravo da obračuna koliko je dana zaposleni dolazio na rad i da za te dane isplati naknadu troškova. Za dane kada je zaposleni bio na bolovanju, plaćenom ili neplaćenom odsustvu, godišnjem odmoru i drugo, ne pripada mu naknada troškova prevoza.
Kakva su prava zaposlenog kada promeni mesto stanovanja?
Promena mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu, ne može da utiče na uvećanje troškova prevoza koje je poslodavac dužan da naknadi zaposlenom u trenutku zaključenja ugovora o radu, bez saglasnosti poslodavca.
Međutim, često je kolektivnim ugovorom ili opštim aktom poslodavca predviđeno pod kojim uslovima zaposleni mogu da ostavre to pravo i bez saglasnosti poslodavca. Na taj način zaposlenom se garantuju povoljnija prava od onih koja su zagarantovana Zakonom o radu. Primera radi, to može biti preseljenje usled sticanja prava svojine na nepokretnosti ili preseljenje usled zasnivanja bračne zajednice itd.
Koja su prava zaposlenog kada mu poslodavac nije obezbedio naknadu troškova prevoza?
Danas je česta pojava da poslodavci zaposlenima ne obezbeđuju naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rad, vodeći se činjenicom da zaposleni na posao dolazi peške ili prevoznim sredstvom sa drugim licem što ne zahteva finansijski izdatak.
Sudska praksa se po ovom pitanju menjala, a stanovište koje danas zauzeto jeste da zaposlenom pripada naknada troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada ukoliko od mesta stanovanja do mesta rada ima bar jedna stanica gradskog prevoza, pa i ukoliko taj zaposleni na posao dolazi peške. Ukoliko je zaposlenom uskraćeno pravo na naknadu troškova prevoza, tada isti ima mogućnost da pokrene radni spor radi naknade tih troškova sa zakonskom zateznom kamatom. Budući da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze, zaposleni bi za period od tri godine unazad mogao potraživati naknadu troškova. Ukoliko bi zaposleni potraživao za duži period, tada bi poslodavac mogao da istakne prigovor zastarelosti potraživanja i tužbeni zahtev bi u tom delu bio odbijen.
Koji je zagarantovani iznos naknade troškova za ishranu u toku rada?
Odgovor je: nije zagarantovan minimalni iznos.
Zakon o radu samo predviđa obavezu poslodavca da zaposlenom obezbedi naknadu troškova za ishranu u toku rada, pri čemu ne postavlja minimalan standard. To znači da poslodavac svojim opštom aktom odnosno ugovorom o radu treba da odredi koji iznos će to biti.
Smatramo da je u ovom delu Zakonu o radu potrebna reforma.
Da bi zadovoljio zakonske odredbe, poslodavac može u ovom delu da zaposlenom predvidi naknadu troškova za ishranu u toku rada u iznosu od 100 dinara mesečno. Ukoliko poslodavac ne bi obezbedio ma kakav iznos na ime naknade troškova za ishranu u toku rada, tada bi bio u prekršaju za koji su predviđene novčane kazne.
Koja su prava zaposlenog kada mu poslodavac nije obezbedio naknadu troškova za ishranu u toku rada?
Ukoliko poslodavac zaposlenom nije obezbedio ovo pravo, pri čemu svojim opštim aktom odnosno ugovorom o radu nije definisao iznos ove naknade, tada zaposleni ima mogućnost da se obrati inspekciji rada. Inspekcija rada će izvršiti vanrednu kontrolu kod poslodavca i može mu naložiti da svojim aktim definiše ovo pravo zaposlenih.
Bez obzira na navedeno, zaposleni i dalje sudskim putem mogu potraživati navedenu naknadu kada će veštak ekonomsko finansijske struke obračunati pripadajuće iznose po parametrima koje advokat postavi u tužbi, budući da je sudska praksa ustanovila rešenje i u situaciji kada poslodavac svojim opštim aktom odnosno ugovorom o radu nije definisao iznose ove naknade.
Ukoliko poslodavac kolektivnim ugovorom, opštim aktom ili ugovorom o radu jeste definisao ovo pravo zaposlenih, a ne vrši isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada, tada zaposleni svoje pravo mogu ostvariti u sudskom postupku u kom će potraživati naknadu troškova za period od tri godine unazad.
Ukoliko je kolektivnim ugovorom odnosno opštim aktom i ugovorom o radu različito definsano ovo pravo, na zaposlenog se primenjuju odredbe onog akta koje su po njega povoljnije.
Kao i kod naknade troškova za ishranu u toku rada, ovo pravo zaposlenih nije bliže određeno Zakonom o radu, nisu postavljeni minimalni standardi, osim toga da zaposleni ima ovo pravo, a za poslodavca su predviđene kaznene odredbe za slučaj da zaposlenom ovo pravo nije obezbedio. I ovde je sudska praksa ustanovila određene standarde za isplatu ove naknade u situaciji kada poslodavac svojim opštim aktom odnosno ugovorom o radu nije utvrdio iznos.
U praksi se naknada troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora isplaćuje na mesečnom nivou ili kao jednokratna naknada na godišnjem nivou.
Ovo pravo zaposleni ostvaruje samo ukoliko je zaista koristio godišnji odmor, budući da u suprotnom zaposleni ne bi imao troškove u vezi sa korišćenjem godišnjeg odmora.
Ovu naknadu troškova ne treba mešati sa naknadom zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora. Naknada zarade zaposlenom pripada u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci za vreme odsustvovanja sa rada na dan korišćenja godišnjeg odmora.
Naša advokatska kancelarija je usko specijalizovana za radno pravo i zastupa u velikom broju radnih sporova koji se odnose na potraživanja iz radnog odnosa. Ukoliko imate pitanja u vezi sa potraživanjima iz radnog odnosa obratite nam se za pravnu pomoć.
