Troškovi obrade kredita – Tužba i stav Vrhovnog kasacionog suda

Zakon o obligacionim odnosima reguliše ugovorne odonose, pa tako i kreditni odnos između banke i klijenta. 

Ugovorom o kreditu se banka obavezuje da korisniku stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih srestava na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom.

Dakle, banka stiče pravo na ugovorenu kamatu. Međutim, pored ugovorene kamate, banke redovno naplaćuju i trošak obrade kredita.

Šta je trošak obrade kredita?

Trošak obrade kredita ne bi bio pravno sporan kada bi taj trošak banke zaista postojao. Banka, po pravilu, trošak obrade kredita vezuje procentualno za iznos odobrenog kredita.

Postavlja se pitanje šta podrazumeva taj trošak? Da li je to trošak papira i tonera za štampanje? Da li je to trošak radne snage ili režijski troškovi poslovnog prostora? Da li je opravdano da ti troškovi rastu s visinom odobrenog kredita?

Trošak obrade kredita banka naplaćuje tako što klijentu iznos odobrenog kredita isplati umanjen za navedeni iznos troška.

Klijent je u ovoj situaciji nemoćan, jer o odredbama ugovora nema pregovaranja, s obzirom da se radi o tzv. ugovoru po pristupu, gde banka unapred sastavlja tekst ugovora.

Kako je ovo praksa gotovo svih banaka, pregovaračka sposobnost klijenta praktično ne postoji.

Sa druge strane, postoje troškovi koja banka zaista prevaljuje na korisnika i koji se ogledaju u premiji životnog osiguranja ili osiguranja za slučaj gubitka posla, trošak podnošenja zaheva Kreditnom birou Narodne banke Srbije, trošak meničnog formulara i dr.

Međutim, trošak obrade kredita banke ne obrazlažu ni na koji način. U nedostatku argumenata, banke često ističu da sporna novčana obaveza korisnika ne predstavlja trošak obrade nego “naknadu za obradu kreditnog zahteva”, što predstavja u suštinu samo terminološku razliku.

Trošak obrade kredita ne predstavlja nikakav stvaran trošak za banku, već je reč o dodatnom prihodu banke iz ugovornog odnosa kojim se ona neosnovano bogati na račun korisnika, koristeći svoju ekonomsku nadmoć nad njim. Ovako postupanje je suprotno savesno i poštenom postupanju na šta ih obavezuje odredba čl. 12 Zakona o obligacionim odnosima.

Stav Vrhovnog kasacionog suda

Vrhovni kasacioni sud je „dopunio“ Pravni stav o dozvoljenosti ugovoranja troškova kredita, tako da isti sada glasi:

„Banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita.

Troškovi obrade kredita i puštanja kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.

Banka nije dužna da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita, navedenim u ponudi koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu.“

Dopunjen Pravni stav ili izmenjen?

Dopunjen Pravni stav je izazvao najoštrije protivljenje javnosti, budući da se time narušava pravna sigurnost građana Republike Srbije.

Pravni stav u delu da banka nije dužna da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita je u suprotnosti sa do sada vladajućim Pravnim stavom koji je Vrhovni kasacioni sud doneo još 22.05.2018. godine, na osnovu kog su donete hiljade pravnosnažnih presuda u korist korisnika kredita.

U obrazloženju velikog broja presuda (neke donete i od samog Vrhovnog kasacionog suda) navodi se da je banka bila dužna da prikaže strukturu i visinu troškova koje naplaćuje korisniku kredita.

Na ulazeći u pobude Vrhovnog kasacionog suda za donošenje dopune Pravnog stava, važno je istaći da bi prema Zakonu o uređenju sudova Vrhovni kasacioni sud trebalo da obezbeđuje jedinstvenu sudsku primenu prava i jednakost stranaka u sudskim postupcima.

„Dopunjenim“ Pravnim stavom unosi se nesigurnost u naš pravni sistem.

Da li će korisnici kredita koji su tužili banke izgubiti sporove?

Pri odgovoru na ovo pitanje važno je imati u vidu da je troškove kredita moguće naplatiti samo kroz obračun efektivne kamatne stope.

U dosadašnjoj praksi se pokazalo da banke uvek ističu da su troškove naplatile kroz obračun efektivne kamatne stope, međutim činjenice nisu takve.

Ukoliko banka troškove kredita naplaćuje kroz obračun efektivne kamatne stope, tada ne može istovremeno iste te troškove da naplaćuje u jednokratnom iznosu i to zadržavanjem dela sredstava iz odobrenog kredita.

Ukoliko je banka saopštila korisnku kredita iznos troškova obrade kredita i koliko iznosi efektivna kamatna stopa, tada ne može naknadno vršiti naplatu takvih troškova izvan obračuna efektivne kamatne stope, odnosno u trenutku puštanja kredita u tečaj i to kroz zadržavanje dela sredstava iz odobrenog kredita, a što su banke u najvećem broju slučajeva radile.

Kako će se odvijati dalji postupci?

U postupcima koji su u toku, banke će dostavljati novi Pravni stav Vrhovnog kasacionog suda sa namerom da postignu uspeh u sporu, a korisnici kredita treba da dostavljaju Presudu Vrhovnog kasacionog suda Prev 345/2020 od 10.12.2020. godine i Prev 268/2020 od 12.11.2020. godine, gde se između ostalog navodi:

„Međutim troškovi obrade kredita u odnosu na mehanizam njihovog obračuna i naplate podrazumevaju da se oni iskazuju u efektivnoj kamatnoj stopi. Banka obračunom i naplatom efektivne kamatne stope vrši naplatu troškova obrade kredita. Stoga ugovaranje naplate troškova obrade kredita u jednokratnom iznosu i to zadržavanje dela sredstava iz odobrenog kredita, a ujedno i njihovo uključivanje u efektivnu kamatnu stopu, dovodi do neravnopravnosti učesnika obligacionih odnosa u korist banke. Ukoliko je banka saopštila korisniku kredita iznos troškova obrade kredita i koliko iznosi efektivna kamatna stopa, tada ne može posebno naplatiti iste troškove izvan obračuna efektivne kamatne stope, odnosno u trenutku puštanja kredita u tečaj i to kroz zadržavanje dela sredstava iz odobrenog kredita.“

U navedenim odlukama Vrhovni kasacioni sud je preinačio pravnosnažne odluke tako što je odlučio u korist korisnika kredita sa citiranim obrazloženjem.

Zašto je trošak obrade kredita pravno neosnovan?

Činjenica je da sama stavka trošak, kako u skladu sa Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga, tako i shodno odredbama Zakona o obligacionim odnosima, ništa ne znači i ne može da proizvodi pravno dejstvo ukoliko nema jasnu specifikaciju svih troškova pojedinačno.

Banka ima pravo samo na naknadu stvarnih trškova koje je imala povodom zaključenja ugovora o kreditu, shodno odredbi čl. 12 Zakona o zaštiti korisnika finansijskih uskuga, kao i u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima, ali samo uz jasnu specifikaciju istih troškova.

Sporni trošak banke određuju proizvoljno u svom interesu, kao odraz jače ekonomske snage i položaja, dok korisnik kredita nije u mogućnosti da pregovara za promenu pojedinih klauzula i odredbi ugovora o kreditu, već je pristupa ugovoru u celini.

Kako je trošak obrade kredita određen voljom samo jedne ugovorne strane, takve odredbe su suprotne članu 11 Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da ugovorne strane nisu u ravnopravnom položaju.

Odredbom člana 1065 Zakona o obligacionim odnosima određeno je da se Ugovorom o kreditu banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom.

Istim članom, kao i drugim članovima Zakona o obligacionim odnosima nije kod ugovora o kredita predviđen administrativni trošak banke kao posebna obaveza korisnika kredita, te je isti sasvim jasno proizvoljno određen od strane banke bez ikakvog zakonskog osnova, jer banka, preko kamate koju naplaćuje od korisnika kredita obezbeđuje svoj kapital, vrši naplatu zarade i svih troškova koje ima povodom predmetnog ugovora o kreditu.

Ništavost ugovorne odredbe o plaćanju troškova obrade proizlazi iz člana 103 Zakona o obligacionim odnosima, jer je takva odredba suprotna dobrim običajima, a obaveza banke da klijentu vrati naplaćeni iznos sledi iz pravila o neosnovanom obogaćenju.

Sudska praksa i primeri iz prakse

Rev 15698/2025 – 27.11.2025.

U predmetu protiv Addiko Bank, Vrhovni sud navodi da je nižestepeni sud utvrdio ništavost odredbe o naknadi troškova obrade kredita i troškova održavanja kreditne partije. Posebno je navedeno da banka u toj parnici nije dokazala da je u predugovornoj fazi dostavila ponudu sa jasno označenom visinom troškova.

Rev 16709/2025 – 11.12.2025.

U predmetu protiv UniCredit Bank, drugostepena presuda je utvrdila ništavost odredbe o troškovima obrade kredita i obavezala banku na povraćaj iznosa. Vrhovni sud je odbacio reviziju banke kao nedozvoljenu, a u obrazloženju se poziva na pravne stavove iz 2018. i 2021. godine.

Rev 15302/2025

U objavljenom prikazu predmeta navodi se ugovor u kojem je naknada bila određena kao 2% od ukupnog iznosa kredita, uz minimum od 1.600 dinara, dok je u ponudi bio naveden konkretan iznos od 2.890,43 dinara.

Napomena: Ove odluke ne treba predstavljati kao dokaz da korisnici kredita „uvek dobijaju“ ili da banke „uvek gube“. One pokazuju da konkretan ugovor, ponuda, dokazivanje i činjenično stanje i dalje imaju centralnu ulogu.

Najčešća pitanja o troškovima obrade kredita

1. Da li svaki korisnik kredita ima pravo na povraćaj troškova obrade kredita?

Ne. Sama činjenica da je banka naplatila trošak obrade kredita nije dovoljna da se zaključi da korisnik ima pravo na povraćaj novca. Potrebno je analizirati ugovor, ponudu, način na koji je korisnik bio obavešten o trošku i druge relevantne okolnosti. Na osnovu tih podataka procenjuje se da li postoji pravni osnov za osporavanje ugovorne odredbe i eventualno potraživanje prema banci.

2. Da li banka mora da dokaže svaki pojedinačni trošak obrade kredita?

Ne nužno. Pravni stav Vrhovnog kasacionog suda iz 2021. godine zauzeo je stanovište da banka, pod određenim uslovima, nije dužna da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova obuhvaćenih zbirnim iznosom troškova kredita. To, međutim, ne znači da je svaka ugovorna odredba automatski zakonita. Važno je proveriti da li je korisnik pre zaključenja ugovora dobio jasne i nedvosmislene podatke o trošku.

3. Da li je dovoljan ugovor o kreditu za pokretanje tužbe?

Ugovor o kreditu je važan dokument, ali sam po sebi ne mora biti dovoljan za kompletnu pravnu procenu. Korisno je pribaviti i ponudu ili drugu predugovornu dokumentaciju, plan otplate, dokaz o naplati troška i, kada je relevantno, tarifnik banke. Ovi dokumenti omogućavaju da se utvrdi kako je naknada bila predstavljena, da li je njen iznos bio određen ili odrediv i na koji način je naplaćena.

4. Da li pravni stav iz 2021. godine znači da tužba protiv banke više nije moguća?

Ne. Dopuna pravnog stava iz 2021. godine ne znači da su svi sporovi o troškovima obrade kredita unapred rešeni niti da je svako potraživanje neosnovano. Sudska ocena zavisi od konkretnih činjenica, sadržine ugovora, predugovorne dokumentacije i izvedenih dokaza. Zato se mogućnost pokretanja postupka ne može proceniti samo na osnovu datuma pravnog stava ili činjenice da je određena banka naplatila naknadu.

5. Koju dokumentaciju treba pripremiti za procenu tužbe za troškove obrade kredita?

Za početnu pravnu procenu korisno je pripremiti ugovor o kreditu, ponudu ili osnovne podatke o kreditu, plan otplate i dokaz o isplati kredita. Ako postoji, treba dostaviti i dokument iz kojeg se vidi iznos naplaćene naknade, relevantni tarifnik i eventualnu prepisku sa bankom. Advokat na osnovu dostupne dokumentacije može proceniti da li je potrebno pribaviti još dokaza i da li postoji osnov za dalje postupanje.

6. Da li postoji rok za potraživanje povraćaja troškova obrade kredita?

Da li je potraživanje zastarelo mora se proceniti u odnosu na konkretan slučaj. Rok i način njegovog računanja mogu zavisiti od pravnog osnova potraživanja, vrste ugovora, relevantnih propisa i okolnosti koje utiču na tok zastarelosti. Zbog toga nije bezbedno primeniti jedan opšti rok na sve kredite. Pre pokretanja postupka potrebno je proveriti i pitanje zastarelosti, naročito kod starijih ugovora.

Zaključak

Pitanje troškova obrade kredita ne može se rešiti samo na osnovu naziva naknade ili činjenice da je banka zadržala određeni iznos prilikom isplate kredita.

Za procenu da li postoji osnov za povraćaj novca važno je analizirati ugovor, ponudu, način na koji je korisnik bio obavešten o troškovima i relevantnu sudsku praksu.

Zato se osnovanost tužbe ne može potvrditi samo na osnovu toga što je trošak obrade naplaćen, niti se može isključiti bez uvida u dokumentaciju. Pre donošenja odluke o pokretanju postupka potrebno je proveriti pravni osnov potraživanja, relevantne rokove, dostupne dokaze i moguće troškove spora.

Ako želite da proverite da li u vašem slučaju postoji osnov za potraživanje prema banci, prvi korak je prikupljanje dokumentacije o kreditu i njena pravna analiza. Na osnovu konkretnih podataka može se proceniti da li postoje uslovi za dalje postupanje.

Autor teksta

Biljana Anđelković

Advokat

Biljana Anđelković je advokat i osnivač u advokatskoj kancelariji Anđelković, sa sedištem u Novom Sadu. Član Advokatske komore Vojvodine postala je 2015. godine, a pre osnivanja svoje kancelarije, sticala je iskustvo u dve ugledne advokatske kancelarije. Tokom svoje karijere, specijalizovala se za radno pravo, gde je radila na nizu složenih predmeta i pružala pravnu pomoć raznovrsnim klijentima, uključujući i brojne kompanije. Autor je priručnika za poslodavce i zaposlene, što dodatno ističe njen doprinos ovoj oblasti. Pored toga, Biljana ima značajno iskustvo u ugovornom pravu, sa fokusom na nekretnine, kao i u zastupanju klijenata u parničnim postupcima. Osnovne studije završila je na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, kao prvi student u generaciji sa izuzetno visokim prosekom. Master studije završila je sa najvišom ocenom, odbranivši tezu na temu “Kaznena politika za krivična dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja.” Tokom studija bila je stipendista Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i aktivno je učestvovala u pravnim klinikama. Takođe, završila je više specijalizovanih obuka iz različitih oblasti prava, uključujući osnovnu obuku za posrednike. Poseduje sertifikat o stečenim posebnim znanjima iz oblasti prava deteta I prestupništva mladih, kao i krivičnopravne zaštite maloletnih lica. U 2024. godini, Biljana je upisala doktorske studije na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, sa ciljem daljeg unapređenja znanja u oblastima kojima se profesionalno bavi. Trenutno je na drugoj godini doktorskih studija, a već tokom prve godine bila je autor dva naučna rada: „Neobrazloženost kao osnov za pobijanje rešenja o otkazu ugovora o radu“ i „Odgovornost poslodavca za povredu na radu“, na temama u kojima poseduje značajno praktično iskustvo stečeno kroz vođenje brojnih sudskih postupaka. Pored srpskog jezika, Biljana govori i engleski jezik.

Podeli: