Pravo stanovanja predstavlja ličnu službenost kojom se određenom fizičkom licu daje mogućnost da koristi tuđu nepokretnost radi stanovanja i reč je o neprenosivom pravu. 

U savremenom društvu, gde su razvodi brakova i prekidi zajednica sve češći, jedno od ključnih pitanja koje se postavlja jeste obezbeđivanje sigurnog doma za maloletno dete i roditelja koji vrši roditeljsko pravo. 

Stabilan dom je osnov za pravilno odrastanje i razvoj deteta, a upravo u tome pomaže institut prava stanovanja (habitatio). 

U ovom tekstu bavićemo se pravom stanovanja u okviru porodičnog prava. 

Šta je pravo stanovanja? 

Pravo stanovanja (habitatio) regulisano je Porodičnim zakonom Republike Srbije, koji predviđa da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo imaju ovo pravo u stanu čiji je vlasnik drugi roditelj, ukoliko nemaju pravo svojine na useljivom stanu. 

Ovo pravo je ograničenog trajanja i postoji sve do punoletstva deteta.

Pravo stanovanja predstavlja ličnu službenost i uspostavlja se isključivo u korist određene osobe, i ovo pravo se ne može preneti na drugu osobu, niti se može naslediti. 

Zakonom je propisano da ovo pravo neće biti priznato ako bi njegovo ustanovljenje predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja.

Uslovi za ostvarivanje prava stanovanja 

Da bi sud ustanovio pravo stanovanja u korist deteta i roditelja koji vrši roditeljsko pravo, potrebno je da budu ispunjeni određeni uslovi. 

Ti uslovi obezbeđuju da se ovo pravo ne koristi proizvoljno, već isključivo u cilju zaštite deteta i njegovog najboljeg interesa.

Osnovni uslovi su sledeći:

• Dete mora biti maloletno – pravo postoji samo dok dete ne postane punoletno i namenjeno je zaštiti deteta tokom perioda njegovog odrastanja.
• Roditelj mora samostalno vršiti roditeljsko pravo – pravo se priznaje roditelju kojem je dete povereno na čuvanje i vaspitanje, odnosno roditelju koji vrši roditeljsko pravo 
• Drugi roditelj mora imati useljivu nepokretnost – sud može ustanoviti pravo samo na stanu ili kući koji su podobni za život i u vlasništvu roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo 
• Roditelj i dete ne smeju imati pravo svojine na useljivom stanu ili kući – pravo se ne priznaje ako već postoji adekvatan stan u vlasništvu roditelja koji vrši roditeljsko pravo ili deteta. 
• Podnošenje zahteva – roditelj koji vrši roditeljsko pravo mora pokrenuti postupak pred sudom da se uspostavi pravo.
• Sudska odluka – pravo nastaje tek donošenjem sudske odluke, kojom se ono konstituiše i zatim upisuje u javnu knjigu nepokretnosti.

Treba naglasiti da su u našem pravnom sistemu bračna i vanbračna zajednica izjednačene i kada je reč o pravima i obavezama roditelja prema deci. 

To znači da dete uživa jednaku pravnu zaštitu bez obzira na to da li potiče iz braka ili vanbračne zajednice. Samim tim, i pravo stanovanja može se ustanoviti i u slučaju razvoda braka, ali i u slučaju prestanka vanbračne zajednice, jer se ovo pravo uvodi prvenstveno u korist deteta, a samim time i roditelja koji vrši roditeljsko pravo.

Sud prilikom donošenja odluke uvek vodi računa o najboljem interesu deteta, međutim sud neće uspostaviti ovo pravo ako bi zasnivanje prava stanovanja predstavljalo očiglednu nepravdu za roditelja koji je vlasnik stana. 

Kako ostvariti pravo stanovanja?

Pravo stanovanja se ostvaruje u parničnom postupku pred nadležnim sudom, u okviru postupaka koji se vode zbog porodičnih odnosa. 

Sud je taj koji odlučuje o vršenju roditeljskog prava, a u istoj presudi može odlučiti i o ustanovljenju prava stanovanja. 

Na taj način, roditelj koji traži da mu se poveri dete na čuvanje i vaspitanje može istim postupkom zatražiti i ovo pravo u stanu ili kući drugog roditelja.

Ovo u praksi znači da se tužbeni zahtev za pravo stanovanja može postaviti zajedno sa tužbom za određivanje  vršenja roditeljskog prava. Time se omogućava da sud u jednoj presudi donese sve ključne odluke koje se tiču života i zaštite deteta, kako bi se izbeglo vođenje više odvojenih postupaka.

Međutim, čak i ako roditelj koji vrši roditeljsko pravo to ne zatraži odmah, roditelj ima mogućnost da podnese posebnu tužbu. 

To pruža dodatnu pravnu sigurnost jer roditelj koji u datom trenutku nije bio u mogućnosti da traži pravo stanovanja, ili o njemu nije razmišljao, može kasnije inicirati postupak i tražiti od suda da se o tome odluči.

U svakom slučaju, sud prilikom donošenja odluke ima obavezu da vodi računa o najboljem interesu deteta, što je osnovno načelo porodičnog prava i standard koji proizilazi iz međunarodnih konvencija koje je Srbija ratifikovala. 

Sud će pažljivo ceniti sve okolnosti slučaja – od imovinskog položaja roditelja, preko potreba deteta, pa do toga da li bi odlukom o pravu stanovanja mogla biti pričinjena očigledna nepravda roditelju koji je vlasnik stana ili kuće.

Kada sud može da odbije da ustanovi pravo stanovanja na nepokretnosti? 

Iako Porodični zakon predviđa mogućnost da roditelj kojem je dete povereno na čuvanje i vaspitanje, zajedno sa detetom, ostvari pravo stanovanja u stanu ili kući drugog roditelja, zakon istovremeno štiti i interese roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo, a koji je vlasnik nepokretnosti.

Sud može odbiti zahtev za ustanovljenje prava stanovanja ukoliko utvrdi da bi njegovo konstituisanje predstavljalo očiglednu nepravdu prema roditelju-vlasniku stana. 

Zakon ne daje preciznu definiciju ovog pojma, pa se tumačenje prepušta sudskoj praksi. Sud prilikom odlučivanja procenjuje sledeće:

• životne okolnosti roditelja koji vrši roditeljsko pravo i deteta, uključujući njihovu ekonomsku situaciju i stambene uslove,
• životni standard roditelja koji je vlasnik stana, njegove finansijske mogućnosti i potrebe i moguće nesrazmerne posledice koje bi zasnivanje prava stanovanja imalo po roditelja-vlasnika,

Na primer, sud može zaključiti da bi ustanovljenje prava stanovanja bilo nepravedno ako roditelj koji je vlasnik nepokretnosti nema drugu useljivu nekretninu i ostao bi bez krova nad glavom, dok roditelj sa kojim dete živi može obezbediti za dete i sebe drugi smeštaj.

Ipak, važno je istaći da sud uvek polazi od načela najboljeg interesa deteta. To znači da, iako se u obzir uzimaju prava i interesi roditelja koji je vlasnik nepokretnosti, primarni cilj je obezbediti stabilno i sigurno okruženje za dete. 

Da bi se zahtev za ovo pravo odbio, roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo mora u postupku dokazati da bi njegovo konstituisanje za njega predstavljalo očiglednu nepravdu.

Sudski postupak se završava sudskom odlukom kojom se:

• Usvaja tužbeni zahtev i konstituiše pravo stanovanja, ili
• Odbijа tužbeni zahtev kao neosnovan.

Ako sud usvoji tužbeni zahtev, ovo pravo se kao lična službenost upisuje u javnu knjigu nepokretnosti (katastar) u vidu zabeležbe, kako bi proizvodilo dejstvo i prema trećim licima.

Da li vlasnik može da proda nepokretnost dok postoji pravo stanovanja? 

U praksi se često postavlja pitanje da li vlasnik nepokretnosti ima pravo da otuđi, odnosno proda nepokretnost na kojoj je konstituisano pravo stanovanja. 

Pre svega, potrebno je naglasiti da se roditelj koji je vlasnik nepokretnosti ovim pravom ne lišava svog prava svojine, već mu se samo ograničava pravo korišćenja nepokretnosti do punoletstva deteta. 

Naime, pravo stanovanja predstavlja teret na nepokretnosti, što znači da se ono mora evidentirati i jasno navesti u ugovoru o kupoprodaji. 

Ovaj podatak se utvrđuje na osnovu Izvoda iz katastra nepokretnosti, u kojem su upisane sve službenosti, zabeležbe i tereti koji prate konkretnu nepokretnost. 

Pored toga, u praksi se često javlja situacija da vlasnik nepokretnosti pokuša da proda imovinu u toku sudskog postupka, kako bi onemogućio donošenje presude kojom se priznaje ovo pravo. 

U takvim slučajevima, tužilac u postupku treba da podnese i poseban zahtev za određivanje privremene mere, kojom se traži zabrana otuđenja i opterećenja nepokretnosti do okončanja postupka. 

Takođe, ukoliko je u toku sudski postupak za konstituisanje prava stanovanja, od posebnog značaja je da se u katastar nepokretnosti izvrši zabeležba spora, kako bi potencijalni kupac bio upoznat sa činjenicom da je imovina predmet sudskog postupka.

Ako dođe do prodaje stana ili kuće na kojoj postoji pravo stanovanja isto ne utiče na već stečena prava lica u čiju korist je pravo ustanovljeno. 

Razlog za to leži u pravnoj prirodi ovog instituta – reč je o ličnom stvarnom pravu (lična službenost – habitatio) koje je trajno vezano za nepokretnost i koje „prati nepokretnost“ bez obzira na promenu vlasnika. 

Drugim rečima, i nakon promene vlasnika, lice u čiju korist je ustanovljeno pravo stanovanja nastavlja da koristi nepokretnost u obimu u kojem mu je pravo priznato.

Možemo zaključiti da prodaja nepokretnosti na kojoj postoji ovo pravo jeste pravno dozvoljena, ali da novi vlasnik stiče nepokretnost opterećenu teretom prava stanovanja, te to pravo ostaje na snazi sve dok postoje zakonski uslovi za njegovo trajanje.

Kada prestaje pravo stanovanja?

Pravo stanovanja je poseban institut porodičnog prava, ustanovljen prvenstveno radi zaštite najboljeg interesa maloletnog deteta. Njegova svrha je da se detetu obezbedi stabilan i siguran dom, bez obzira na imovinske odnose roditelja.

Međutim, za razliku od prava svojine koje je trajno i apsolutno, ovo pravo je vremenski ograničeno pravo i vezano je isključivo za period dok dete ne postane punoletno. 

To znači da ovo pravo traje do 18. godine života deteta.

Da bi pravo stanovanja postojalo, neophodno je da su ispunjeni uslovi predviđeni zakonom i 

odlukom suda. U momentu kada ti uslovi prestanu da postoje, prestaje i samo pravo. 

Roditelj u čiju korist je priznato pravo, ili roditelj na čijoj nepokretnosti je ustanovljeno pravo, može pokrenuti sudski postupak kako bi ukinuo navedeno pravo. 

Dakle, sud može da donese odluku kojom prestaje pravo stanovanja i pre nego što dete napuni 18 godina, i to u sledećim slučajevima: 

• Izmena odluke o poveravanju deteta – ako sud u naknadnom postupku odluči da dete više ne živi sa roditeljem koji je do tada vršio roditeljsko pravo, već sa roditeljem koji je vlasnik nepokretnosti, gubi se i pravni osnov za dalje postojanje tog prava.
• Sticanje svojine na useljivom stanu – ukoliko roditelj koji vrši roditeljsko pravo ili samo dete postanu vlasnici ili suvlasnici useljivog stana ili kuće, prestaje potreba za korišćenjem tuđe nepokretnosti na osnovu prava stanovanja.
• Bitna promena okolnosti – ukoliko se dokaže da su nastupile takve životne i porodične okolnosti koje čine dalji opstanak prava stanovanja suprotnim interesima deteta ili neopravdanim teretom za vlasnika nepokretnosti, sud može odlučiti da pravo prestane.

Važno je naglasiti da se prestanak prava stanovanja ne ostvaruje automatski, već uvek na osnovu odluke suda. 

Vlasnik nepokretnosti ne može samoinicijativno onemogućiti korišćenje stana, već mora pokrenuti postupak pred sudom i dokazati da su prestali razlozi zbog kojih je pravo ustanovljeno.

Zaključak 

Pravo stanovanja služi kako bi obezbedio zaštitu najboljeg interesa dete, a istovremeno samo ograničava, ali ne ukida pravo svojine roditelja sa kojim dete ne živi nakon prestanka zajednice između roditelja. 

Sudovi pri odlučivanju nastoje da pronađu ravnotežu između zaštite deteta i očuvanja prava roditelja koji je vlasnik nepokretnosti, čime ovaj institut dobija značajnu socijalnu funkciju u praksi porodičnog prava.

Ukoliko vam je potrebna pravna pomoć ili savet, ne oklevajte da nas kontaktirate i zakažete pravne konsultacije.

Podeli: