Zakon o obligacionim odnosima reguliše ugovorne odonose, pa tako i kreditni odnos između banke i klijenta. Ugovorom o kreditu se banka obavezuje da korisniku stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih srestava na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom.
Dakle, banka stiče pravo na ugovorenu kamatu. Međutim, pored ugovorene kamate, banke redovno naplaćuju i trošak obrade kredita.
Šta je trošak obrade kredita?
Trošak obrade kredita ne bi bio pravno sporan kada bi taj trošak banke zaista postojao. Banka, po pravilu, trošak obrade kredita vezuje procentualno za iznos odobrenog kredita. Postavlja se pitanje šta podrazumeva taj trošak? Da li je to trošak papira i tonera za štampanje? Da li je to trošak radne snage ili režijski troškovi poslovnog prostora? Da li je opravdano da ti troškovi rastu s visinom odobrenog kredita?
Trošak obrade kredita banka naplaćuje tako što klijentu iznos odobrenog kredita isplati umanjen za navedeni iznos troška. Klijent je u ovoj situaciji nemoćan, jer o odredbama ugovora nema pregovaranja, s obzirom da se radi o tzv. ugovoru po pristupu, gde banka unapred sastavlja tekst ugovora. Kako je ovo praksa gotovo svih banaka, pregovaračka sposobnost klijenta praktično ne postoji.
Sa druge strane, postoje troškovi koja banka zaista prevaljuje na korisnika i koji se ogledaju u premiji životnog osiguranja ili osiguranja za slučaj gubitka posla, trošak podnošenja zaheva Kreditnom birou Narodne banke Srbije, trošak meničnog formulara i dr.
Međutim, trošak obrade kredita banke ne obrazlažu ni na koji način. U nedostatku argumenata, banke često ističu da sporna novčana obaveza korisnika ne predstavlja trošak obrade nego “naknadu za obradu kreditnog zahteva”, što predstavja u suštinu samo terminološku razliku.
Trošak obrade kredita ne predstavlja nikakav stvaran trošak za banku, već je reč o dodatnom prihodu banke iz ugovornog odnosa kojim se ona neosnovano bogati na račun korisnika, koristeći svoju ekonomsku nadmoć nad njim. Ovako postupanje je suprotno savesno i poštenom postupanju na šta ih obavezuje odredba čl. 12 Zakona o obligacionim odnosima.
Zašto je trošak obrade kredita pravno neosnovan?
Činjenica je da sama stavka trošak, kako u skladu sa Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga, tako i shodno odredbama Zakona o obligacionim odnosima, ništa ne znači i ne može da proizvodi pravno dejstvo ukoliko nema jasnu specifikaciju svih troškova pojedinačno. Banka ima pravo samo na naknadu stvarnih trškova koje je imala povodom zaključenja ugovora o kreditu, shodno odredbi čl. 12 Zakona o zaštiti korisnika finansijskih uskuga, kao i u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima, ali samo uz jasnu specifikaciju istih troškova.
Sporni trošak banke određuju proizvoljno u svom interesu, kao odraz jače ekonomske snage i položaja, dok korisnik kredita nije u mogućnosti da pregovara za promenu pojedinih klauzula i odredbi ugovora o kreditu, već je pristupa ugovoru u celini. Kako je trošak obrade kredita određen voljom samo jedne ugovorne strane, takve odredbe su suprotne članu 11 Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da ugovorne strane nisu u ravnopravnom položaju.
Odredbom člana 1065 Zakona o obligacionim odnosima određeno je da se Ugovorom o kreditu banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Istim članom, kao i drugim članovima Zakona o obligacionim odnosima nije kod ugovora o kredita predviđen administrativni trošak banke kao posebna obaveza korisnika kredita, te je isti sasvim jasno proizvoljno određen od strane banke bez ikakvog zakonskog osnova, jer banka, preko kamate koju naplaćuje od korisnika kredita obezbeđuje svoj kapital, vrši naplatu zarade i svih troškova koje ima povodom predmetnog ugovora o kreditu.
Ništavost ugovorne odredbe o plaćanju troškova obrade proizlazi iz člana 103 Zakona o obligacionim odnosima, jer je takva odredba suprotna dobrim običajima, a obaveza banke da klijentu vrati naplaćeni iznos sledi iz pravila o neosnovanom obogaćenju.
Stav Vrhovnog kasacionog suda
Vrhovni kasacioni sud, kao najviša instanca sudstva Republike Srbije, je u maju mesecu 2018. godine doneo presudu kojom je nedvosmisleno zauzeo stanovište da banke nemaju pravo na naplatu troškova obračuna kredita koji nisu predočeni, odnosno poznati korisniku kredita.
“Banka ima pravo na naplatu troškova i naknadu bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita.“
Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, da bi banka imala pravo na troškove obrade kredita neophodno je da ugovor sadrži jasne i nedvosmislene podatke o troškovima obrade kredita. Dakle, potrebno je da su troškovi obrade kredita realni, da su transparentni, kao i da je korisnik kredita upoznat sa njima. Samo unošenje odredbe o troškovoma obrade kredita, kao ugovorne obaveze korisnika kredita prema banci, bez isticanja šta oni taksativno obuhvataju, predstavlja neosnovano potraživanje banke.
Prema navedenom, svakom licu koje je sa bankom zaključilo Ugovor o kreditu, koja mu je tom prilikom obračunala i naplatila neodređene troškove obrade kredita, stoji na raspolaganje pokretanje parničnog postupka podnošenjem tužbe za obradu kredita.
Pokretanjem ovog postupka stranke mogu da potražuju i naplatu zakonske zatezne kamate po osnovu neosnovano naplaćenih troškova obrade kredita od strane banke.
Kako bi klijenti imali minimalne troškove postupka, naša advokatska kancelarija ostavlja mogućnost, kada je reč o troškovima zastupanja, da uzajamne odnose regulišemo putem Sporazuma o nagradi i naknadi troškova za rad avokata, na način da klijenti ne plaćaju troškove advokata po osnovu izvršene radnje unapred, već nakon izvršene radnje, po okončanju sudskog postupka kada se ti troškovi naplate od banke. Na ovaj način, instrumenti pravne zaštite su dostupni svim građanima bez obzira na njihovo imovno stanje.
